Отаџбина

182

НА СУСРЕТ СРЕЋИ

трашњост. Ја сам је скроз видео светлим блеском своје душе. Па како то, да је више тако ие видим? * ' л! * * Кад је дошла пристојна старост, венчали смо се то су наши родитељи и ми одлучили још за нашег детињства. Свако вече ишли смо Клара — она се звала Клара, и не чини ли вам се да у овом женском имену лежи ужасна иронија ? — свако вече дакле ишли смо Клара и ја у шетњу у шумицу близу куће. Ухвати се сутон. Кроз покренуто лишће приметисмо на небу прве бледе звезде. Светла магла дизала се са земље између дрвећа, којих је кора на појединим местима бледо светлила. На стази, којом смо ишли наслоњени једно на друго. указа нам се неки старац. Леђа му беху погнута под тешким теретом вриска, кога беше насекао. Кад нас спази он застаде. — Давно су и давно већ полегале грлице, рече нам он. А куда ћете ви. — У сусрет срећи, рече моја жена, чија рука тихо уздрхта у мојој. — Ах, е онда срећан пут!.... Али не мојте будити косове, то су ругачи! И утврдивши на својим леђима једним махом свежањ насечене траве, продужи он пут. Учини ми се да чујем поругљив смех, који се изгуби међу грањам. И иза дрвећа се помоли месец, ружичаст и величанствен, а једна танка грана кестена пресече га преко средине. — Погледај, рекох жени, како је месец ружичаст! Клара летимице пређе погледом преко покретне , светле звезде, која се тихо љуљушкала у небесној просторији. — Ружичаст?... Месец?... Ти си луд, рече она, та ко је још видо ружичаст месец? — Али погледај само, поновим ја. Она слеже раменима и упита: