Отаџбина

184

НА СУСРЕГ СРЕТШ

знам врло добро.... То је било само из шале, знаш као некад.... Е није ружичаст.... неће никад пи бити ружичаст. Ружичаст месец, та то је глупо!... Ружичаст месесец! Ха! ха ! ха ! Трудећи се ревносио да опорекнем, што сам раније рекао, ишао сам тако далеко, да сам порицао не само ружичасту боју месечеву, него да у опште и постоји. Клара је сад била блажена, умирена и пуна задовољства. — Сад увиђаш, драги мој увиђаш!.... Е онда, молим те, немој никад више рећи да је месец ружичаст, никад више ! * * Исто вече, наше свадбено вече — увидео сам, да се између мене и моје жене створила нровала. Можда је она увек постојала; данас сам готово склон да то верујем. Али је извесно, да сам је тада први пут примзтио. Ах! дани, месеци, који за тим дођоше, са свим ми обелоданише, да је провала све дубља, све шира. Слутња о томе није ми дошла услед страшних догађаја, надприродних ужаса, него услед непрестаног трвења око хиљаду ситница, хиљаду микроскопских појединости необичне навике, шго срце човеку пара. И провала, која нас је раздвајала, не беше више накаква провала, то беше свет, без граница, неизмеран, не свет простора, него свет мисли, осећаја, чисто духовни свет, чије полове није могуће зближити. Од тада нам је живот био мучење. И ако смо и даље заједно живели, ипак смо увидели, да смо за навек раставл^ени, и са овог вид 1>ивог присуства наших тела у толико смо с већим болом осећали огромну удаљеноот наших душа.... И при свем том ми смо се љубили. Ах! Шга је љубав? И шта могу њена потсечена, слаба крила према таквој бесконачности? Кад видех Клару да плаче, упитах се: Да није можда патња једино, што може човека приближиги жени? Али што плаче ? Д ушан јЛ. јзоки-к.