Отаџбина

РАВАНИЦА

193

31. Народ, који живи усред љуте б'једе, Својим златним радом нама живот злати ; Народ копа, жање. теше, кује, преде, Због нас задовољство свако себи крати; Пуки сирбмаси хљеб од уста штеде, Да големи порез држави се плати, Јер у њој Србију оличену гледе •/ Шта чини држава да им зајам врати ? 32. Гдје су дјела наша и подвизи смјели, Што живот народни чувају од квара ? Гдје су задужбине, установе гдје ли, Којим се народно благостање ствара ? Гдје су плоди наши ? Кад ће бити зрели? Нема их. Ишчезну слава наша стара. Тековину стару ми смо само јели, Што оста од наших краљевах и цара. 33. То не води к добру. Ја се љуто бојим Да кољено наше не доживи јаде. За то све ја први одговоран стојим, С тога сјета тешка на душу ми паде. Краљеви нас наши задужбинам' својим Задужише, сваки по њешто нам даде. Нећу све по реду да их овдје бројим, Споменућу вама само њеке саде. и. Завида озида близу Вишеграда, У красноме мјесту крај ријеке Лима, У зеленој гори дебелога хлада, Цркву Светог Петра (не оног из Рима), Озида народу, којим син му влада, Озида потомству своме, нама свима. Ту огњем духовним након трудна рада Ратар грије душу кад је души зима. ОТАЏБПНА КН>. XXXII. СГ. 126.