Отаџбина

196

РАВАНИЦА

48. Тим народне цркве ојачаше нади, Из које истисну с' византиска штица. Краљ Владислав цркву Милешеву гради, Пред својим народом да освјетла лица. Савино тијело ту тамњаном кади, Из Трнова мртва пренесавши стрица, Јер Саву на путу из Јерусалима У Трнову бјеше уморила зима. 44. Ту Сава почива, ал нашег појаса Раздори га можда често из сна буде. Краљ Урош, владалац великога гласа, 0 коме похвално историци суде, Који у државу прими доста Саса, Да из српских брдах копају му руде, На врх Рашке хладне диже Сопоћане, Славнога живота гдје заврши дане. 45. Краљ Милутин, човјек државничког дара, Који краљеваше четрдесет љета, Који сузби јуриш ногајских Татара, С краја на крај земље неуморно шета, Те по њој лијепе задужбине ствара. Помињем вам овдје два најљепша цв'јета: Грачаницу цркву и Светог Стевана, Гдје по смрти нађе свом тијелу стана. 46. Задужбину своју и краљ Стјепан зида: На сред Метбхије Високе Дечане, Што висом достижу вис горскога хрида. За те божје дворе чу се на све стране, Многи данас боник у њима се вида, Миоги сиротаии у њима се хране. Краљ потроши на њих блага много врећах, Ал ће му трајати и много стољећах