Отаџбина

198

РАВАНИЦА

51. Смјер свој овако ћу исказати краће: Србија је пуна племенитих руда, Копаоник злата, Рудник сребра даће; Ако ли ме срећа не послужи худа, Заричем се овдје у сред своје браће, Да пожалит' нећу ни блага, ни труда Да саградим цркву и светињу за нас, Какве нитко нигдје не видје до данас. 52. Та ће моја црква мирисат' мирисом, Сјајем привлачиће путникове гледе, Све туђинске цркве надвисиће висом, Нек се злобни странци тијем више 'једе; Покрићу је златом и јеловим клисом, Темељ од олова, од челика греде, Пострешићу кров јој бисером ситнијем И драгог камења грбњама китнијем. 53. Ућута. Вуку се то допаде много, И говором својим поткрепљава цара. Злаћен храм Милошу није говет' мог'о, А Милош у суду ријетко се вара. Говорећ о ствари по разуму строго, Спријечити раскош такав он се стара. Обилић овако бесједити поче: Чуј и моје мисли царе, српски оче! 54. Ми, који смо јоште зелени и млади, Најбоље чинимо слушајућ' старије; Мудрост многа лежи у сиједој бради, Старост многом јаду знаде љекарије. Ипак велим цркву од злата не гради, Сјети се најезде љуте Бугарије; Постарав се Урош за одбрану позно, Храм Завидин она оплијени грозно.