Отаџбина

206

ТАМО — АМО 1ТО ИСТОКУ

песама вратиће се на своје место, уврстиће се у главни еп. — У ћелији главне београдске полиције (које допадох у почетку 1891. год. због штампарске кривице —ма да сам народни посланик) зачео сам мисао о Милошу Обилићу. Ја сам се некада, у најранијој младости, много дружио са — „музама", али то је било давно, и кроз врло дуги низ година „музе" беху ишчезле иза јуриспруденције, полит. економије и политике. И ја посумњах да ћу моћи остварити моју ћелиску замисао. Зато сам, кад ме из ћелије пустише да се из слободе браним , штампао пробе ради : (С Песме иротив Тира.није " : хтео сам да чујем шта ће рећи критика. Приказ о тој мојој књижици у к Ота.џбини п био је такав, да ме је охрабрио и ја се латих посла (кажу ми да се и «Стражилово» у истом смислу изјаснило). — Још у слободи написао сам 324 строФе — Милоша. Обилића. У пожарев. затвору између 5. дек. 1891. и 13. јула 1892. написао сам још 1.199 строФа, тако да од тог спева имам до данас (13. јула) 1.523 готове строФе. Мислим да ће цео М. Обилип изнети преко 2.500 строФа. ТАМО — АМО П0 ИСТОКУ ПИШЕ Д-р ЈАИхЛан јЈовановић. XII. СИНГДПУР. Кад би сви путови морски били тако глатки и лепи као што је малајски мороуз, поморски би живот био најпријатнији на свету, и вероватно би много више људи правили познанство с тим животом но што у ствари бива. Али док се дође до овога тихога кута неизмернога индијског Океана, ваља се путнику често носити са ћудима морским; и на самоме прагу овога раја ваља му зепсти с јутра и с вечери да га не сретне силовити киклоп који ће га бацити онамо куда није ни сневао ићи и поништити му златне снове што их је спредао целога