Отаџбина

БОЖЕ ОГЈАРН КО ЗА КОГА МАРИ

223

питах се више пута — да ли тајанствени сумрак прве зоре, да ли злаћени одблеск сунца, што иоврх зреника трепери и сваку тварку целива својом злаћеном зраком, или стидљива појава Фебова кад позлаги врхунце околних лугова и облије тисућама боја свет около мене ? Не знам да вам кажем : мени један призор беше лепши од другога, а. мним, тако ће бити и теби читаоче мој, ако те и где пут наведе овим убавим кутом земље, што се зове малајски архипел.

БОЖЕ СЕАРИ КО ЗА КОГА МАРИ! ПРИПОВЕТ^А ИЗ СЕОС^ОГ ДО1В0ТА Митар је красан човек... Сиромашки је син. али је се неуморним радом и паметном штедњом отимао злу... Поштен је и иравичан, па је у селу цењен ; а писмен је и непрестано чита, те је и због тога уважаван, «јер је — говоре сељаци — учеван чојек» Он је на очи леп, добро развијеи и веселе нарави; а кад је био момак, веле да му лепоти није било надалеко пара... Девојке су за њим лудиле; али он о томе неће ништа да прича, већ би се највише задовољио, кад би коме познанику рекао : «И сад, кад већ имам два сина — врло често ме замане неки пријатни занос... Сјетим се ње, онако чиле, онако веселе и убаве... Врло често ми изађе пред очи, као да сам са њом у ((Осоју" горе више Милошеве куће. У таким приликама она ми као ђевојка лијепо изађе пред очи... Не да је лијепа, него прелијепа... Оно њено пусто лице као моловано, образи пуни пунцити као наљевени, усташца као скројена, очи као стријеле, а обрве као пијавице, па још она вилинска коса жив се помамим кад се сјетим њених дражи... Да, сељак сам, али шпе ни сељаку срамота сјећати се своје младићске љубави.... Шта ћу... Од малена били смо заједно ; заједно