Отаџбина

224

боже спарн ко за кога мари

смо одрасли и вољели се... Није, знаш, да смо се ми „вољели" оиако као ови варошаии, него смо се вољели од срца, али опет живили смо као братац и сестрица. Колико сам пута ја заспао на њеном крилу, а она ме бискала по глави !... Колико сам се опет пута играо ја са њеним павтама, па опет колико сам је пута помиловао — али још као дјете.... Она ме је обвезала да за њу живим ; па и живим за тебе моја красна Јаглика, а ти живи за залогу љубави наше, за ђецу нашу ! » * * * Бијаше грануло пролетње сунце... Милина бијаше гледати веленило поља н брегова и мирисне лугове.... Јаглика истерала овце у „Осоје" и њеним гласом, пуним милине, певаше : „0, Мпљено, драто моје ! „У Новака девет дпвојака, „Јо1н да му је п девет момака, „Да обљуби девет дивојака".... Јагликин глас као стрела прохуја му кроз главу.... Срце му баш јаче закуца — приметио је то и сам врло добро... Он устаде са столице и пође из куће. — Ђе ћеш? упита га нана. — Одох до кума-Неђељкове куће, да видим хоће ли сутра орати у ((Закути".... одговори он. Ништа... Нана ућута, а он оде. Чим пређе преко прелаза и даде се путем за кОсоје" звизне на млад буков лист тако силовито и тако гласно, да је сваки могао разумети тај звизд, који је врло кратко гласио : «(0.о..о Јаглика I" Такав исти писак чуо је се и с „Осоја" : „Чујем!" Он је био задовољан и блажен, као да је пио пиће из чаше спасења.