Отаџбина

226

БОЖЕ СПАРИ КО ЗА КОГА МАРИ

— Зар ти, Митре, не знаш како ја мислим ? — Знам, знам !... ја сам иогријешио и што сам те питао.... опрости ми — ја сам се збуиио.... Но шта ти други веле ? — Тако исто.... Он ми каже да воли виђети ме опремљену за сарану, иего удату за тебе. Често би ми рекао : «Јаглика, оба ћу ти ока ископати, ако те још једном видим да се гледаш с оним лупежом?.... — И то ти је отац?.... — Отац.... — Имаш ли бар кога на твојој страни ? — Никога !.... — Никога ?.... — Аја !... Сам би ми брат често говорио : „Јаглико, сејо, послушај свога бата, немој погледати за оним Митром; немој срамотити нашу кућу. Митар је голавер а твој је отац најбољи домаћин у селу и кмет. Ти ћеш имати бољу прилику и .... — Па... шта ћемо радити ?... — Ти знаш.... — Ја знам, али до тебе стоји.... — Ја нећу за другог.... — И ја нећу другу... Заверише се и он јој даде шарену кутију и један леп прстен што га је последњег вашара у чаршији куиио.... Она остаде у неком забринутом задовољству, а он отпирла преко кОсоја« до кума Неђељка. Он копаше у врту. — Помози бог, куме ! — Бог ти помогао.... — Посуста ли ? — Полако, како си ти куме ? — Ама ја нешто дођох до тебе.... — Е ?....