Отаџбина

228

БОЖЕ СПАРИ КО ЗА КОГА МАРИ

глика макне од куће, он те пред њу, па све нешто са њом : ћућорн.... ћућори.... Ако је на сабору — он близу ње, ако је у колу — он до ње, па и у самој цркви.... Па то ми је додијало. — ....Није она њему прилика; он је сиромах па нека тражи према себи ђевојку, а нека не обиграва око мога ђетета, јер му неће добро бити".... — Баш тако он ? — Тако !... море, још и горе !.... — А, шга ?... — Ко да нопамти !... Тек говорио је и пријетио што се горе може. — Ако.... ако.... Нана доста брижна окрену у кућу, а он оста, продужи куцкање лијеса и звиждукање поскочице : (С Ио ! Ранђио Р.... Али на мах набра обрве и нешто страшно опсова.... Остави рад, превјеси се уз вајат а поглед баци онамо у у Ковачице правце кући Марјановој. Да је ко пазио, опазио би како му у очима варница игра, а груди се напрежу као да би хтеле пући.... — Ца шта — говорио је он са собом — шта сам ја тако зло урадио да на мене не погледа кметова шћер?... Он вели да сам голавер... Лијепо, и јесам, али ја не волим Јаглику за то што је газдатика ћер, ни она мене што сам голавер већ с тога што смо једно другом мило.... И хоће да нам поквари жељу ?... Бе' неће, да је још онолики.... И ту опет тресну нешто, што се у књиге не пише. За тим би опет продужио снурати своје мисли.... — За што да он брани своме ђетету?.... Што, да ја нисам рђав чојек?... Ако сам рђав нек ме — шта, нек ме у Анадолију пројуре.... После је ућутао и до мркле ноћи радио. Кад је се мрак већ довољно повукао, Митар је престао радити, алат унио у вајат и отишао с мајком вечерати.