Отаџбина

230

БОЖЕ СПАРИ КО ЗА КОГА МАРИ

њече... А хтео је и да се свети — имао је да освети ђеда и још неку вамилију, која му је изгинула у ужичком граду.... О томе је он Јаглици пред полазак причао: — Казивао ми је отац — вели Митар — да је мој ђед Шћепан са 18 другова све од своје вамилије из Бање и Радојине хајдуковао око Ужица и на путовима пресретао Турке који су зло народу чинили — те их убијао. Његова дружина одбранила је многу српску иејач, али се нађе зла душа, неки Мугаић, те их издаде а Турци их на спавању похваташе и повезаше , па оћераше у ужички град. И одатле су они покушали да се спасу повезали су појасеве, па отпочели једног по једног из града у ријеку спуштати, али их Турци на томе опазе, похватају и све до једнога искасапе. .. — Див-љег свјета !... — Ја !... Па одох и ја да се огледам с тим силницима. — Јаглика заплака, па му само рече : — Нека Бог да да ми се вратиш, али с ведрим челом и свијетлим образом.. За тим побеже кући да је не би ко угледао и рђаво што год помислио.... Митар је још неколико пута бацио поглед на њу па је похитао у команду. На зборном месту били су два три дана, док су се презвали, набавили разне ситнице и спремили за пут, па су онда одмарширали на Јавор. Командовао им је код Ужичана прослављени Михаило Илић. Митар је при поласку поручио Јаглици да се увек сећа заклетве... Сиротој Јаглици била је та опомена и сувишна; она му је била верна, — вернија но месец ведрој ноћи, но сунце дану... Сад, по што је Митар отишао на границу , нису јој у оноликој мери досађивали родитељи, али су јој место тога срце парали говорећи јој да пође сад за овога, сад за онога. Дошао Лазар те је проси....