Отаџбина

232

БОЖЕ СПАРИ КО ЗА КОГА МАРИ

Зовнули су Јаглику да прими кутију од момка. Она је сирота ћутала, из страха је слушала родитеље. Стала је у собу где је момак, али није знала како је стала Место руке да пусти доле и да стидљиво обори главу, као што девојци доликује, она је десну руку завукла у недра и леву страну својих девојачких груди снажно притискиваше, али не мога умирити оно што се бијаше узбуркало... Сетила се свога Митра и своје заклетве, није хтела преверити, али зна опет какви јој је отап па не сме ни против његове зуцнути... Поглед свој бацила је кроз прозор далеко тамо где оно висови продиру чак до небеског плаветнила , тамо где се људска крв пролева, да се окупа слобода српскога народа.... Тражила је Митра, али га није могла наћи — опази нешто хладно око срца. Просци који су с Павлом дошли, намигнуше Марјану и Павлу да сврше што пре. — Јаглика !... зовну је Марјан и својим је погледом тако страшно уплаши, да се она сва стресе... — Јаглика, прими кутију и прстен од Павла.... Павле јој пружи. Јаглика се хтеде уздржати, али чим погледа у оца и у њега виде неку необичну одлучност, без икаквог размишљања крочи корак ближе Павлу и од њега узе кутију. Рука јој задрхта, као зликовцу кад први злочин изврши, и она кутију исиусти. Час пре саже се и диже је, на побеже у свој вајат, заборавивши да приђе руци просцима и младожењи као што је у обичају. Чим је из собе изашла, грунуле су јој сузе на очи.. Кутију баци у један кут вајата, па се наже преко кревета, јасно јецајући и говорећи : — Јадној мени , шта учиних ! ? Да погазим заклетву ; да пођем за немила... Не, неће то бити...