Отаџбина

БОЖЕ ОПАРИ КО ЗА КОГА МАРИ

233

Док је она нлакала дотле су се они у кући веселили и пили до неко доба ноћи, па при поласку уговорили и дан свадбе. Одредили су у четврту недељу. Пролазио је дан за даном , Јаглика је све тужнија бивала. Дође прва недеља, требало је да свештеник изврши испит, и Јаглика је се покорила и томе чуду Али уграби прилику да Павлу на само каже : — Павле, као брата те молим, буди ми по богу брат, али ме се остави... Ја твоја не могу бити, ја те не могу вољети, ја за тебе нећу поћи... — Не, рече Павле, то су само ђевојачки мариветлуци ; а овамо «и, душо ту ли си и ! У томе их прекиде Марјан. — Хајте, ђецо, попу ! .. Хајте у име Бога !... Павле пође... Јаглика застаде. — Шта ти чекаш ? продера се Марјан. Јаглика не хтеде да иде , али кад згледа јаросно лиие очево, махинално је ноге однеше онамо, где је Марјан хтео. Свештеник је по изгледу видио да Јаглика нема вољу поћи за Павла, али је њему прече неколико жутељака смотати но испуњавање свију прописа своје дужности, те с тога кмладенцима" пре честита но што је сачекао одговор да ли они имају «драгу вољу". Јаглика се опет увукла у вајат па је плакала, а они су се веселили опет до неко доба ноћи. Сутра дан Јаглика скрушена неком тугом. Брату је казала да ни иначе она неће поћи за Павла, али јој је криво што је се онако безумно пустила на испит, те је Бог може казнити. Докле су се сви у кући радовали свадби, трчали и спремали, Јаглика је увек била од пдача подбулих очију а ишла је као брљива овца. И што је се дан свадбе приближавао, то је Јаглика све тужнија бивала.