Отаџбина

234

БОЖЕ СПАРИ КО ЗА КОГА МАРИ

Родитељи су то опазили, али су рачунали да ће после свадбе и невеселост проћи. Не мало су се сви укућани обрадовали кад у очи дана свадбе постаде Јаглика разговорна као и пре. — Шћери!.... — Чујем нано !... — До'ити ми ватраљ.... — Хоћу, нано И Јаглика одмах послуша. — Нано !... — Чујем, шћери !... — Волиш ли ти мене ? — Волим, дико моја.. И Јаглика пољуби мајку своју, савијајући се око ње као мала шипарица. После отрчи оцу. — Бабо !.. — Шта је. дјете ?... — Ја тебе волим... — Зна то бабо, срце моје.... И она му је погладила бркове онако исто, као што је то чинила још као дете, кад је молила оца да јој донесе сомун из вароши. После подне тек ће она мајци : — Нано !... — Шта је рано ? — Да идем до Марипе, да јој кажем нека дође и помогне ти... Не можехп сама. — Иди, злато ... И она одскакута, али не Марици, њеној другарици из Виогора , већ право плаховитој реци, која не далеко од Марјанове куће прављаше читав хук прескачући преко великог камења, од кога је сво речно корито. Када је на обалу дошла, прислони се уз неки стари искривљени граб, некако се смешно насмеја, али би тај смеј свакоме следио крв у жилама, и отпоче говорити: