Отаџбина

БОЖЕ ОПАРИ КО ЗА КОГА МАРИ

235

— Шинбоје ! Шинбоје !... — тако је се река звала — често сам те похађала, али те нигда нисам волела као сад... Твоје су груди пуне искрености, твоје је срце пуно родитељске љубави, које не нађох код мога оца и код моје мајке. Шинбоје!.... Шинбоје!.. узми ме у заштиту и буком својим причај моме драгану, моме Митру, како је Јаглика умела љубити али и — гинути.. Тада се окрену према кући коју је оставила, и као да у њој остави своје последње (< збогом ! м крочи да ђипи у онај грдни бук Шинбоја, у коме би је одмах нестало. И таман.... али се нешто трже десно погледав на друм који не далеко од ње у село вођаше, трже је пуцањ пушке; некако је неурачунљиво љубопитство нагна да обрати своју пажњу тамо. И у који мах онамо погледа, у тај мах врисну па полеће друму. — Јој!... рече она у тужном заносу и плачу бацивши се у наручја једном младом човеку. Јој, Митре!... рече, а то је био њезин Митар, који је се враћао с границе и весео пушку избацио. — Шта је, болан?... Каква је несрећа, те ме тако дочекујеш у место веселог поздрава ?.... питаше је изненађен Митар. Јаглика се прибра од првога душевног потреса, па пође поред Митра у село. — Сутра ми је сарана, Митре.... — Шта?.... чудећи се упита је он.... — Јест одредили су ми сутра свадбу... — Није могуће ? — Јесте !... — С ким ? — С Павлом Вујићем!... — Е-е-е-е развуче Митар, па се веома окари. — Нисам ја луда... — Шта ? упита је Митар — Нисам ја луда....