Отаџбина

238

АНА КАРЕЊИНА

му ваљаше провеоти без ње, уплашио као од смрти. Беше му безусловно потребно да говори с киме му драго, само да не остаие сам. Најмилије би му било да говори са Степаном Аркадијевићем, али овај рече да мора да иде на некакво соаре. У ствари он је морао право у балет. Љовин је једва уграбио да му каже само толико, да је врло срећан, да га воли, и да му никада, никада неће заборавити то што је за н> учинио. Поглед и осмех Степана Аркадијевића показаше Љовину да он врло добро разуме то осећање. — Шта, шта ? Дакле нема више С( земан дође ваља умријети" — рече Степан Аркадијевић и стиште Љовинову руку са пуно милоште. — Јо-о-о-к ! — рече Љовин : И Дарја Александровна када се праштала с њиме чисто му честиташе рекавши (( врло ми је мило што сте се опет видели с Катицом; ваља чувати стара пријатељства". Ове речи беху непријатне Љовину, јер по његовоме мишљењу Дарија Александровна не би требало ни да помиње ствари које беху сувише узвишене за њу. Опростивши се од њих а да не би остао сам, Љовин се закачи за свога брата. — Куда ћеш ? — Ја у седницу. — И ја бих с тобом. Може ли то да буде ? — За што не? Хајдемо — рече Сергије Ивановић смешећи се — Ама шта је теби вечерас? — Мени ? Срећан сам — рече Љовин спустивши прозор од каруца у којима су се возили. — Теби не смета ? У колима је тако запара. Ја сам срећан. За што се ти ниси оженио ? Сергије Ивановић се осмехну. — Врло ми је мило. Она изгледа да је прекрасна де.. — Не ако Бога знаш, не говори — викну Љовин, шчепа га обема рукама за јаку од бунде и стаде га др-