Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

239

мусати «Она је прекрасна девојка" то беху тако просте, ннске рече, које тако мадо одговараху његовом осећању. Сергије Ивановић насмеја се тако слатко како му се ретко дешавало. — Али тек ваљда смем рећи да ми је то мило ?— Можеш, сутра, сутра. Сада ни речи више о томе. Ништа, ћут' !. — рече Љовин ухвативши га још једном за јаку од бунде — Ја те волим, врло много те волим, знаш ? Дакле ја могу с тобом у седницу ? — Разуме се да можеш. — А о чему ће бити реч ? пита Љовин а смеши се непрекидно. Они уђоше у дворану у којој је била та седница. Љовин је слушао како секретар запињући чита протокол који очсаидно не разумеваше; али је Љовин по лицу тога секретара познао да је то добар, славан човечић. То се нарочито видело по збуњености са којом је читао протокол. Потом иасташе беседе. Препирали су се о кразвођењу® некаквих сума и спровођењу некаквих цеви, и Сергије Ивановић осакати два члана својом дугачком победоносном беседом. Други некакав члан правио је прибелешке за време његове беседе па му је после одговорио, испрва муцајући а после силно, отровано па опет — љубазно. Па онда је Свијашки (и он је био ту) такође говорио нешто врло лепо и илеменито. Љовин их је слушао и јасно видео да ту нема ни оних разведених сума нити каквих спроведених цеви, да свега тога нема, да се они у опште нису срдили, да су то били дивни људи и да је све међу њима било да не може бити боље. Никоме они не смегаху, и свима њима беше тако пријатно. Занимљиво беше за Љовина то, што их је он могао да прозре скроз, и по малим, пређе неопаженим знацима могаше да позна свачију душу, те тако беше видео да су они сви добри. Па онда што су га они сви сада волели, њега, Љовина, то нема ! То се видело по начину како су говорили с њиме, како су га љубазно гледали чак и они са којима се није познавао.