Отаџбина

240

АНА КАРЕЊИНА

— Е, па како, јеси ли задовољан — упита га Сергије Ивановић. — Још како ! Нисам никада мислио да је то тако занимљиво. Прекрасно ! Просто славно ! Свијашки приђе Љовину и позва га себи на чај. Љовин сада никако не могаше да појми шта је њему тај човек скривио, за што је он њиме не задовољан. Та то беше паметан, диван човек. — Врло радо — рече он па упита за његову жену и за рођаку. И ио чудном везивању мисли по коме се у њему појам о Свијашковој рођаци увек везивао са појмом о браку , њему се сада учини да никоме другом неће моћи боље испричати своју срећу него жени и рођаци Свијашковој, и он се врло радовао што ће ићи к њима. Свијашки је распитивао о његовим пословима у селу доказујући као и увек да он неће ништа ново пронаћи што не би већ било опробано у Европи — и то сада не беше Љовину ни мало непријатно. На против он осећаше да Свијашки има гграво и да са дивном нежношћу избегава да каже све колико има право. Даме Свијашкове беху особито љубазне. Љовину се учини да оне већ све знају и да се радују његовој срећи само из деликатности не говоре о томе. Он је остао код њих сахат, два, три, говорећи о разним сгварњма али подразумевајући увек само ону једну која сада испуњаваше целу његову душу, и у томе није ни опазио колико им је већ на досади, јер беше крајње време да се спава. Свијашки га испрати до предсобља зевајући и чудећи се расположењу у коме се његов пријатељ налазио. Било је већ два сата по поноћи. Љовин оде у своју гостионицу ужасавајући се од помисли како ће сам провести пуних десет часова које му требаше још чекати ? Дежурни келнер упали му свеће и хтеде да оде, али га Љовин заустави. Тај келнер, Егор, кога Љовин дотле не беше ни запазио, учини му се сада врло паметан, леп, и што је главно добар човек