Отаџбина

242

АНА КАРЕЊИНА

дираше у собу, и као у сну гледао је слике и успомене које се ређаху у његовој уобразиљи. Око четири часа изјутра зачуше се у ходнику некакви кораци, и он провири на врата. То беше познати картаџија Мјаскин који се враћаше из клуба. Он иђаше натмурен и искашљујући. «Јадан несрећник!" помисли Љовин, и очи му се напунише суза од љубави и саучешћа према томе човеку. Он хтеде да му рекне штогод, да га утеши; али сетивши се да је у кошуљи напусти ту мисао, и опет седе спрам прозора да се купа у хладном ваздуху и да гледа час онај чудновати крст, који за њ беше пун значаја, час ону сјајну жуту звезду. Око седам часова поче се свет будити, на тороњу некакве цркве стаде звонити на некакву службу, и Љовин поче осећати да му је хладно. Он затвори, уми се и обуче па изађе на улицу. 15. На улицама још беше пусто. Љовин пође Шчербацковој кући. Парадна врата беху још затворена, све је још спавало. Он се опет врати у своју собу у гостионици и захтеваше да му донесу каву. Дневни келнер а не Егор — донесе му каву. Љовин хтеде да почне и с њиме разговор, али лакеју зазвонише и он отрча. Љовин је пробао да пије каву и метну парче колача у уста, али његова уста просто не знађаху шта ће са тим парчетом колача. Љовин испљуну тај залогај, навуче горњи капут па оде опет у шетњу. Било је око десет часова када је по други пут дошао пред Шчербацкову кућу. У њој тек беху устали, кувар беше изашао да иде на пијацу. Ваљало је преживети бар још два часа. Целу ноћ и цело то јутро Љовин је живео са свим бесвесно, и осећао се потпуно независан од свију услова материјалног живота. Он није јео цео један дан, није спавао две ноћи, провео је неколико часова го на мразу и не само да се осећао свеж и здрав како никада дотле, него је осећао да ни мало не зависи од свога тела;