Отаџбина

254

АНА КАРЕЊИНА

тима. Из спаваће собе чуо се Анин глас. Тај глас беше весео, жив са ванредно одређеном интонацијом. Алексије Александровић уђе у снаваћу собу и приђе кревету. Она лежаше са лицем према њему. Образи јој беху успламтели, очи сјајне, мале беле руке које су вириле из маншета спаваће хаљине играле су се једним ћошком хаљине, савијајући га. Изгледаше не само да је здрава него и врло расположена. Она је говорила брзо са необично правилним и осећаним нагласком. — За то што Алексије, ја говорим о Алексију Александровићу— каква чудна, страшна судбинада се обојица зову Алексије за то што то Алексије не би мени одрекао. Ја бих заборавила, он би опростио. Ама што га још нема. Он је добар, он сам не зна колико је добар. Ах Боже мој каква је то туга! Та дајте ми воде! Ах да, то није добро за њу, за моју девојчицу. Е па добро, а ви јој дајте дојкину. Да богме, ја пристајем, то је чак и боље. Он ће доћи, њему ће бити врло тешко да је види. Подајте је. — Ана Аркадијевна, та он је дошао, ево га — рече бабица старајући се да њену пажњу скрене на Алексија Александровића. — Којешта ! — настави Ана не видећи мужа. Та дајте ми је, дајте ми моју девојчицу. Он још није дошао. Ви за то говорите да он неће опростити што га не познајете. Нико њега не зна. Само га ја знам, па и мени је било тешко да га познам. Ваља знати његове очи, оне су као у Срђа , за то не могу да их гледам. Јесу ли дали Срђу да руча ? Та знала сам ја да нико на то неће ни помислити. Срђа треба преместити у ону собу с угла, а МапеМе ће бити тако добра да с њиме снава. На један пут она се згрчи и као да се боји ударца диже обе руке као да хоће да се њима брани. Она беше угледала мужа свога.