Отаџбина

АНА КАРЕЊПНА

255

— Не, не — поче она опет да говори — ја се не бојим њега, ја се бојим смрти. Алекса , ходи вамо. Ја хитам. 1ер немам каде , мало ми је остало живота, тек што није настала врућинштина, а после већ нећу ништа знати за себе. Сада још све разумем, све видим , све знам. Намрштено лице Алексија Александровића исказиваше дубоко страдање; он је узе за руку и хтеде нешто да јој каже, али није био у стању да изусти ни једну реч. Његова доња усна непрестано дрхташе, и он се још непрестано бори са својим узбуђењем, само изретка погдедајући њу. Али кад год ју је погледао, он је у њеним очима видео толико милоште и одушевљене нежности, колико никада дотле у њима не виде. — Почекај, ти не знаш... Чекајте, чекајте — и она ућута као да прибира своје мисли. Да — поче за тим — да, да, да! Ево што сам хтела рећи. Немој ми се чудити. Ја сам увек она .иста. Али у мени има друга једна које се ја бојим, она се заљубила у онога. Ја сам хтела да те мрзим али нисам могла да заборавим ону која сам пређе била. То нисам била ја. Сада сам ја опет са свим ја, онаква каква сам била. Ја сада умирем, ја знам да умирем, питај њега. Ја већ осећам читаве центе на ногама , на рукама , на прстима. Погле како су ми прсти грдно дугачки. Али то ће се све брзо свршити. Мени само једно још треба, да ми ти опростиш. Опрости ми све. Ја знам да сам страшна, али се сећам да ми је дада говорило да је светитељка — како јој оно беше име ? — да је она била гора од мене, па се опет посветила. И ја ћу поћи у Рим, тамо је пустиња, тамо ја нећу никоме сметати, узећу собом само Сережу и девојчицу.... Не, ти не можеш опростити, знам ја, тако што и не може се опростити. Не, не, иди, ти си сувише добар ! — И она га је једном врелом руком вукла себи а другом га је гурала од себе.