Отаџбина

256

АНА КАРЕЊИНА

Душевно растројство Алексија Александровића беше сада тако огромно да је он престао да се бори с њиме ; на један пут он осети да оно, што он називаше својим душевним растројством, беше напротив једно блажено стање душе које му даде толико среће колико он дотле никада није осетио. Он сада није мислио на хришћански закон, по коме је он желео да живи цео свој живот и који му заповедаше да прашта својим непријатељима и да их воли, не, он је сада осетио да праштање и љубав спрам непријатеља испуњава целу његову душу. Он паде на колена. положи чело на ручје њене руке које га је пекло кроз рукав и — плакаше као дете. Она обгрли његову главу, примаче му се и поносито погледа у вис. — Ево какав је он, ја сам знала ! Е сада збогом, сви ви остали ! Опет они дођоше! Ама тпто не иду? Та скините те бунде са мене ! Доктор је узе за руке па је положи на узглавље. Она оста покорчо лежећи и гледала је преда се усијаним погледом. — Ти знаш, мени је требало само твоје праштање, ја више ништа не тражим. А што њега, нема ту ? — рече она па се окрете вратима иза којих је био Вронски Ходи 'вамо. Пружи му руку. Вронски приђе доњем крају кревета, и угледавши Ану, опет покри лице рукама. — Откри лице, погледај га. Он је светац од човека — рече она. — Та отвори лице када ти кажем — рече она срдито — Алексије Александровићу откри му лице, хоћу да га видим ! Алексије Александровић узе Вронскове руке и уклони их са његовог лица које беше страшно погледати колико на њему беше бола и стида. — Подај му руку. Опрости му. Алексије Александровић пружи му руку не могући задржати суза које му се сустизаху низ образе.