Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

257

Хвала Богу, хвала Богу — поче она — сада је све готово. Сада само да се мало испруже ноге. Таако ! Сада је добро. Како је то цвеће без укуса напра,вљено рече она показујући тапете, — Боже мој, Боже мој, када ће се све то свршити ? 'Дајте ми морФијума. Докторе, та дајте ми морфијума. Боже, Боже мој ! И она се преврташе у постељи.

Доктори беху рекли да је њена болест породиљна грозгшца, у којој беше 99 на 100 вероватноће да ће се завршити смрћу. Цео тај дан била је у ватри, бунилу и без свести. Око пола ноћи болесница је не само лежала не осећајући ништа него скоро и без пулса. Очекивали су тренутак у који ће издахнути. Вронски беше отишао кући али сутра дан дође да упига како је, и Алексије Александровић сревши се с њиме у предсобљу одведе га сам у њен будоар са речима. «Останите, она ће вас можда тражити". Изјутра беше опет почело узбуђење, живост, брзе мисли и речи, и опет се све заврши бунилом. Трећи дан било је то исто, али доктори рекоше, да има наде. Тај дан уђе Алексије Александровић у будоар, у коме је седео Вронски, иа затворивши врата, седе спрам њега. — Алексије Александровићу — рече Вронски осећајући да је дошао час разрачунавања — ја сада не само не могу да говорим, него нисам у стању ни да мислим. Поштедите ме. Ма како да вам је тешко, верујте да је мени још страшније ! Он хтеде да устане. Али Алексије Александровић узе га за руку па рече. — Молим вас да ме саслушате, јер је то врло потребно. Дужан сам да вам објасним осећања која су ме до сада водила и она којима ћу се од сада управљати, како се не би варали што се мене тиче. Ви знате да сам био одлучио да тражим развод брака, и да сам био ОТАЏЕИНА КЊ. XXXII. св. 126. 17.