Отаџбина

258

АНА КАРЕЊИНА

почео целу ствар. Нећу сакрити од вас да сам се колебао када сам почео парницу; хтео сам да се осветим и вама и њој. Када сам добио њем телеграм ја сам пошао овамо са истим осећањима, шта више желео сам да она умре. Али — он заћута размишљајући да ли да му каже своје осећање или не — али ја видех њу и опроотих. Срећа коју сам осетио у праштању казала ми је моју дужност. Ја сам потпуно опростио. Ја хоћу да пружим и други образ, ја хоћу да дам и кошуљу када ми узимљу хаљину. Ја само једно молим Вога да ми не одузме срећу коју даје праштање ! Његове очи беху пуне суза. Вронскога уништаваше сјајни и мирни поглед тих очију. — Ето какав је мој положај. Ви можете да ме ваљате у блату, да ме газите, да од мене направите ругло и подсмех целога света, ја њу нећу никада напустити нити ћу вама икада рећи једне прекорне речи — настављаше Алексије Александровић — моја је дужност мени са свим јасна. ја морам остати с њом и остаћу. Ако она зажели да вас види, ја ћу вам јавити, али сада, ја држим да је боље да се уклоните. Он устаде. Његове речи угушише се у јецању. И Вронски се подиже и погрбљен гледао га је испод ока. Он не разумеваше шта осећа Алексије Александровић. Али је осећао да то беше нешто узвишено, нешто недостижно за његов поглед на свет. 18. После свог разговора с Алексијем Александровићем, Вронски изађе пред капију Карењинове куће и стаде да се с муком сети где је и куда му треба ићи. Он је осећао да је осрамоћен, понижен, да је крив и да нема начина да спере своју срамоту и понижење. Сва начела његова која му дотле изгледаху тако чврста и моћна, сада се показаху лажна и непримењива. Он осећаше да је на један пут избачен из онога колосека којим се до сада тако