Отаџбина

АНА КАРЕЊИИА

259

лако и поносито кретао. Преварени муж, који му дотле изгледаше као јадник достојан сажаљења, као случајна и у неколико смешна сметња његовој срећи, тај муж, кога је она сама дозвала и подигла на висину за страхопоштовање, појавио се на тој висини без икакве злости, не комичан пего добар, прост, величанствен. Вронски је морао то осетити. Роле беху на један пут промењене. Вронски је осећао његову узвишеност а своје понижење, његову правду а своју кривду. Он осећаше да је муж великодушан у својој несрећи, а да је он низак и ситан у својој превари. Али свест о томе да је толико низак пред човеком кога је онтако неправедно презирао, састављаше само мален део његовог очајања. Он се осећао бескрајње несрећаи с тога, што је његова страст за Ану, која је била почела да се гаси у последње време, сада букнула јаче но икада од како је знао да њу губи за навек. Тек за време њенога боловања он је њу познао како треба, познао је њепу душу, и чинило му се да је никада није толико волео колико сада. И сада, када ју је тек познао како ваља, када ју је тек заволео правом љубављу, он беше постиђен пред њом и губи је за навек остављајући јој стидну успомену о себи. Најстрашније од свега беше његов смешни јадни положај када му је Алексије Александровић скидао руке са посрамљеног лица. Он стајаше пред Карењиновом кућом не знајући ништа о себи не знајући шта да ради. — Заповедате ли Фијакер какав ? — упита га цратар. — Да, кола. Вративши се кући после трију пробденисаних ноћи, Вронски паде онако обучен на диван и то ничице, положивши главу на прекрштене руке. Глава му је била тешка. Представе, успомене, најчудније мисли, необично јасне и са ванредном брзином замењиваху једна другу: 17*