Отаџбина

260

Аг1А КАРЕЊИНА

час види медицину коју он сипа бодесници преливајући кашику, час беле руке бабичине, час чудан положај Алексија Александровића на поду, поред кревета. «3аспати! Заборавити!" рече он сам себи с уверењем здравога човека да ће заспати ако само хоће. И одиста у исти мах поче у његовој глави све да се мути и он стаде пропадати у заборав. Таласи мора бесвеснога живота хтедоше се већ склопити над његовом главом, кад на један пут — као да се најсилнији електрични напон изручи у њега. Он се тако стресао да му је цело тело одскочило на нружинама дивана, и одупревши се рукама он се преплашено диже на колена. Очи му беху разрогачене као да никада није спавао. Нестаде на један пут и оне тежине у глави и оне малаксалости удова. «Ви ме можете газити у блату" рекао је Алексије Алексаидровић, и он га чисто види пред собом, види Ану где нежно и љубавно гледа, не њега, Вронскога, већ Алексија Александровића; он виде своју, како му се чињаше, глупу и смешну Фигуру када му је Алексије Александровић откривао лице. Он се опет прући по дивану и покри очи. «3аспати, заспати!" понављаше он у себи. Али са затвореним очима још је јасније видео Анино лице и то онакво какво је било оно вече у очи трке. «Тога не може више бити, и неће бити. Она жели да то избрише из својих успомена. А ја без тога живети не могу. Како да се го све измири, како? и рече ои гласно и бесвесно стаде понављати те речи. То гласно изговарање спречавало је да не ничу нове слике и успомен које су се гомилале у његовој глави. Али то гласно понављање речи иије дуго помогло. Опет се са ванредном брзином стадоше ређати најлепши тренутци и последње понижење. (( Уклони му руке с лица и говораше Анин глас. Он уклања руке и осећа сав стид и срам и сав глупи израз свога лица.