Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

261

Он ;је непрестано лежао трудећи се да заспи, и ако је осећао да нема ни најмање наде за то, и непрестано је шапутао случајне речи из ма какве мисли желећи да спречи ницање нових слика. Најзад стаде да прислушкује самога себе и зачу ове речи које некакав суманут глас изговараше: (( није умео ценити, није умео користити се и . — Шта је то ? Ја као да ћу да полудим ? —• рече ов у себи — Може ласно бити. Да са чега другог и полуде људи, рад чега се убијају? — одговори он сам себи, и отворивши очи угледа са чуђењем поред себе једно јастуче које му је извезла Варја, снаха његова. Он се дотаче једне кићанке на том јастучету и покуша да се сети Варје, и када ју је последњи пут видео — Али за њега беше мучно да шта друго мисли. «Не, треба заспати." Он примаче јастуче и наслони главу на њега, али је гребало напрезања да одржи очи склоњљене. Он скочи па седе. «То је за ме свршено" — рече он у себи —• Сада ваља размислити шта да се ради. Шта остаје?" Његова мисао брзо прелете цео остали живот осем љубави за Ану. «Частољубље ? Серпуховски ? Свет ? Двор ?» — Ни на чему није се зауставио. Све је то пре имало смисла, сада свега тога не беше више. Он уста са дивана, скиде капут, откопча кајиш, и раздрљивши груди да би лакше дисао, стаде ходати по соби. „Тако људи постају суманути—понови он—тако постају самоубице... да се не би морали отидети" додаде за тим брзо. Он приђе вратима па их'закључа; за тим с укоченим погледом и чврсто стиснутим зубима приђе своме столу, узе револвер , прегледа га , преврну батерију да напуњено место дође пред цев па се замисли. Једну, две минуте стајаше он непомично са револвером у руци, оборене главе, и размишљајући са крајњим напрезањем. «Разуме се" рече за тим као да га је некакав логичан ред мисли довео до несумњивог закључка. У самој ствари