Отаџбина

278

КЊИЖЕВНОСТ

много постигнуто ; тако би се она могла објаснити када би била проста расејаност. То што мујеговор често без везе и смисла, што скаче с предмета на предмег и долази на најчудније мисли, како мени изгледа. најпростије се тумачи тиме што се он, кроза целу игру. налази у једном расположењу, у коме му је потпуно равнодушно шта ће ко о њему помислити и како ће се узеги његове речи; њему је то сасвим свеједно, и он, отуда, пушта мислима слободан ток и говори што му год на памет дође. С тога и није потребе за разумевање ове појаве прибегавати оној детињастој поставци да се он претвара, нити узимати да је он зато луд; и душевно здраву човеку долазе по кадшто мисли на намет, које не би хтео иризнати као своје, само их ои крије и задржава за себе, с тога што води рачуна о ономе шго говори, о различним обзирима и носледицама што их његове речи могу имати. Хамлет је с овим раскрстио; он презире људе, па му је и до суда њихова мало стало Он не само да је према њему равнодушан, и да му је сасвим свеједно хоћелињегове речи кога увредити, или неће ли можда њему саму што науднти. но баш напротив налази уживања у томе да околину своју вређа, да је изазива или дајој се исмева. Хамлет је огорчен према људима и иснуњен презрењем према нискости њиховој. Он, с тога, у својем говору пушта маха својем презрењу; исмева им се и вређа их. То је за њега један начин да им се свети. Он зна да ће они уза све пристајати и све му одобравати што год рекне, јер су људи ниски, и повлађују јачему и старијему; а када су такви, треба их вређати и газити, да осете своју нискост. Отуда оне његове заједљиве шале са Полонијем, када га на пр. зове старим ЈеФтајем, и светује му да не пушта своју ћерку да ходи по сунцу, јер се на сунцу зачињу црви, па може и његова ћерка зачети. Тако Хамлет, са неким злурадим уживањем — и ово чини једну даљу црту његова карактера — налази задовољства у томе да вређа осећаје оиих који су око