Отаџбина

280

КЊИЖЕВНОСТ

дајеш, пођи за будалу : јер паметни људи знају каква чудовишта ви од њих правите. У манастир, иди, и то брзо. Збогом. Акт III. сц. 2. Исти је такав ои према њој и у другим приликама: када јој пише писмо, и када се са њом шали, пре но што ће игра одпочети и пита је да ли да јој легне у крило. Када му она примећује да је пролог кратак. он јој одговара: „као женска љубав. )) Он добро зна да га Офелија воли ; али он хоће да сумња у њену љубав ; он налази задовољства и уживања у томе, да га сви остављају, да буде сам, напуштен и остављен од свију. Хамлет осећа и сам да се променио, и јада се друговима : «Ја сам од неког времена (и сам не знам откуда; изгубио сву веселост. напустио уобичајена вежбања; а расположење ми је постало такво, да ми овај дивни склоп, земља, изгледа као неко пусто прибрежје ; овај дивни зрак, послушајте — овај красни свод — овај величанствени кров, посут златном ватром, не изгледа, ето, друкчије, но као труло и кужно сметлиште испарења. Какав је диван посао човек ! Како племенит умом, како неограничен способностима ! обличјем- и покретима, вешт и узорит ! делима како сличан анђелу ! Лепота света, узор животињи ! А мени, шта је мени ова квинтесенција од праха ? м Акт II. сц. 2. — Хамлета море непрестано једне мисли; њега тишти поквареност људска. Он очајава о животу и изгубио је веру у људе, јер је познао превртљиву природу њихову. Али ни он није бољи од њих. «Ох, какав сам ја лупеж и роб ниски !» тако узвикује, када је чуо глумца, који му је са сузама у очима рецитовао смрт Хекубину. Он прозире све досетке и соФизме којима је себе заваравао, одгађајући непрестано да изврши дело освете То је за њега нов извор незадовољству са природом људском. Он је омрзнуо и свет и људе, и себе сама ; постао је не само огорчен противу живота и судбине , но испуњен и презрењем према себи самоме. Осећање се његово изопачило; он мрзи себе,