Отаџбина

КЊИЖЕВНОСТ

285

брата смојега, већ тај гдас сматро као шалу ! Исто тако замерити је, штојељубавни призор сувише мален, а међу тим је једини, у којем Злату и Милана видимо, као љубавнике. Њезино преклињање брата да одуотане од двобоја с Миланом, и шена туга, када Збрко Милана рани, врло су обично , непсихологиски изведене ; а међу тим. таково што није толико сноредно у овоме оаставу. Сухопарно је изнесена она Златина туга и бојазан, шта ће с Миланом бити, као и разговор јој с братом, у коме му одлучно каже, да ће Милана вечито љубити. Ма колико да јој је љубав страсна, опет јој више приличи туговање у њеноме дому* кад је сама, него ли изнашање те љубави на видик целоме свету ! Ко би могао извињавати Злату, што сама полази у болницу ка Милану! ? Зар ие могаше покушати, да се преко кога другога извести, о стању здравља његовог?! Пошто је Зорко на скоро за тим дошао, «вукући Злату за руку и , немамо разлога не мислити, да се он овако исто, или бар томе слично. с њом и на улаци понашао, и онда тек можемо себи замишљати, како је то морало гадно изгледати ! Исто тако, отужна је она њена слободна исповест староме Станимиру : да Милана љуби, јер показује и сувише нескромности ; а то је већ једна немогућиост, да се такав карактер изнесе као узор ! Оно љубавно абеснило", у које тада пада, оно неслушање очевих савета да се умири. трчање улицом ка болници, на очиглед целога света, и Збрково јурење улицом за њом, — све то, збиља је прави скандал, што се мора најжешће осудити, кад се зна, да не бива у правоме лудилу Златином, већ у сасвим свесном стању ! Да ли би икад ко год могао овакве рецепте иреписати љубавницама, када љубе у први мах без наде ? ! Непојмљиво је, за што иисац слика Злату као луду, и кад је сама у соби ? ! Што јој је тада потребно претвараги се, и зар овакав поступак није права лудорија, на силу комедија ? ! Призор, у ком нам се црта, како Збрко моли Злату, да му опрости, и како га она називље убицом.