Отаџбина

286

КЊИЖЕВНОСТ

прост је разговор, пун узвика. и е једне и с друге стране. За што се Злата бар не утиша у том назови-лудилу, кад јој отац долази, него му староме својом виком још више срце пара, па још тада лети на Зорка с јатаганом ?! Зар је ово насртање било тако потребно ? ! Зар се и без ове комедије Зорко довол^но не каје ?! — По доласку Миланову, Злата одмах долази к себи, добија опроштај од свога оца, који одмах за тим даје благослов и Злати и Милану. У последњем одељку романа, писац нас обавештава, да «та болест (Златиио лудило) није код ње ни пре постојала", већ да је је она «само симулирала да би тиме победила свога брата младога занесењака Збрка". — Зар се баш никако није могло употребити другаче какво лукавсто, те да се овакав „занесењак" излечи ? ! Зар је тако преко потребан био Збрков пристанак, па да Злата за Милана пође ? ! Је ли Зорко старешина кућни. или је Станимир изгубио и најмању важност, у своме сопственоме дому ? Јер, Станимир извесно томе не би на пут стао, по што је био пријатељ Срба. Што пак и писац и Милан држе, да се карактер Златин, (( тим својим делом (назови-лудилом) уздигао до савршеног узора, до идејала 1 ', јако је за сажаљење, по што је и најпростијем оку очигледно, да сличан поступак није ни мало за препоруку. Исто тако незгодно је, што приликом гозбе у дому Станимирову, мисао о оснивању друштва : «Братства Срба и Хрвата", потиче од Злате, у здравици њеној, кад је ту толико других људи, па и сам стари Станимир, који је одавна жудео за тим «бра,тством». Дакле, и сувише је јасно, да је пишчева намера у сликању Злате са свим пропала, и ми бисмо желели, да нам не да Бог, да идеје о слози и љубави. између Срба и Хрвата, потичу од женских, и го оваквих, и средствма тако беднима ! Према Златином, карактер Миланов је много у засенку.