Отаџбина

34

ПИСМО ИЗ ЈОНДОНА

нужно да човек буде уздржљив и умерен гга да буде праведан. Толстој за тим показује куда се таквим погрешпим методом иде. Помиње последњу енциклику садашњега папе Леона XIII. о социјализму у којој овај полаже правило: да нико није дужан да другима помаже откидајући себи и својима од уста, него нека им помаже тек од онога превишка који му остане преко онога што њему и његовој Фамилији треба. Толстој са праведиим гњевом и жаром устаје противу ове доктрине егоизма као и у опште противу заблуде: да је могућно љубити наше ближње не украћујући себи и својима ништа. Па онда са одушевљењем старих пророка и апостола узвикује: да су уздржљивост и самопрегоревање (којега је најобичнији и најпростији облик иост) први услови за хришћанско савршенство. Ови његови назори налазе живог одобравања у свима круговима енглеским; наравно , по негде сасвим искреког одобравања, а по негде. и по највише, лицемерног одобравања тек само за то што је постала С( мода в показивати се одушевљеним за Толстоја. У једноме од иоследњих извештаја о разговору с Толстојем овај је своме енглеском х'осту развијао своју теорију: да прави Хришћанин не треба ни најмање да се противи беди и напасти која га снађе. Да потврди ту теорију практичним резултатима он наведе овај истинити пример: «3нате да секта Штундиста верује да се не треба противити ономе што човека снађе. Сељаци у једноме селу где има по више Штундиста науме да ту њихову веру ставе на {( пробу п . Једнога дана узму им све коње њихове; другога дана узму им краве и волове; трећега дана покупе и однесу све алате њихове, па онда и све кућевно посуђе и сав намештај док најпосле већ више ништа и не остаде што би се однети могло. Па онда сељаци чекаше дан, два и три, да виде шта ће они онако тотално опљачкани суграђани њихови да чине. А кад