Отаџбина

ВИЈЕСНИ РОЛАНДО

607

15. Вичући од страха дјева тамо стиже На коњицу коти сав бјеше у пјени. Мавар на обали скочи, главу диже И, ма да бљедило образе јој сјени, Познаде је кад му дојурила ближе, Јер давно жељаше да се њоме жени. Поодавно о њој не дође му новбст, С тог осјети за то тим већу готовост. 16. Ка' она двојица јер је и он воли, И будућ' услужан и каваљер прави, Није чек'о да га она сама моли, Већ да је заштити одмах јој се јави. Ма да је гологлав мачем голим сколи Тад Риналда, који слабо га се страви. Још и ирије тога оба борца смјела На мејдану су се више пута срела. 17. Нећу дуљит' опис страховите битке, Коју започеше обадва пјешака. Та поднио не би мачеве им бритке Ни наковањ, рука тако им је јака. Ја како л' сијеку панцијере витке! Љепотица оба превари јунака : Остругама куцну коњица у ребра, Те одјури пол.ем као лака зебра. 18. Још дуго падаше ти ударци врући, Док се увјерише да побједе нема, Јер су оба вјешта подједнако тући. Један другог дакле не може да л'јема! Јер му се досади већем, и будући Да се сјети нечег Риналдо се спрема Да непријатеља свог први ослови, Ког већ загријаше ти луди послови.