Отаџбина

«12

БИЈЕСНИ РОЛАНДО

35. Тано до у подне сутрашњега днева Бјежала је она не знајући куда, Док шумици стиже гдјено славуј ијева, Гдје свјеж повјетарац ћарлија од свуда, И у врела плућа хладовину љев;1 ; Гдје бистри поточић по трави кривуда, И меким ромором тако дражи чула, Да те слатких жеља спопада гунгула. 36. Мислећ' од Риналда далеко је тупа, И радосна што је промашио циља, И пошто у срцу стиша јој се буна, У средини тога природина миља Мало се одморит' имаде рачуна. Пусти коња нека тражи сочна биља ; Коњ је пио воду поточнога вала, И пасао траву зелених обала. 37. У близини спази наша мила мица Природни павитњак, букве су му стреха, Ту јој неће сунце допират' до лица. У њ је непрестано, ка' из неког м јеха, Лахорио задах мирисна вјетрица, И чуо се грохот тичијега см јеха. То је мјесто оку потпуно скривено, Јер од свуд је грањем као зашивено. 38. У красноме томе цвјетноме буцаку, Била је постеља од травице меке ; Ушавши унутра па ту траву млаку Легла је и заспа испод једне смреке. Ал скоро је у сну чула лупу јаку И топот од коња из даљине неке. Прогледав страну се зачуди јунаку Крај воде ; једва се уздржа од дреке.