Отаџбина

БИЈЕСНИ РОЛАНДО

«. Сам видје како је цар Карло пропао, Видје га гдје бјежи низ поље широко. Трагао је за њом, рио и копао, Чак и напустио африкански око. Не нашав је нигдје јада је допао, Па сад ето тако уздише дуббко, Тако цвили, пишти, браду, косу кида, Да и сунце над њим већ иоче да рида. 48. Док он тако горке уздисаје гуца, Док се на злу судбу јадап тако л.утп (Још и друго што шта оп плачући муца, Но ја о том ћутим, нек читатељ слути), Она, за којом му срце тако нуца, Срећом све је чула, и мало се смути : Што с' једном, ил никад, у сто љета случи, То у тилом часу кашто се прикључи. 49. Слушала је она и лијепо чула, Што могаху чути и ст јене околне : Јадовање срца увехла п трула. Чу до сада чешће те уздахе болне, Ал мржњом на људе прса јој се дула, Јер слободна бјеше од љубави полне, Нит икад осјеги у срдашцу врења : Пи сад према краљу нема сажаљења. 50. Пу како допаде сад невоље ове, Молиће се она њему да је спасе, Јер дављеник луд је ако ли не зове Што прије у помоћ оближње аласе. Ма да је сматрала људе за лажбве, Зна да овог бјеше придобила за се Како ниједнога, и да ће спасти, И над главом њеном разбит' облак тмасти.