Отаџбина

39*

БИЈЕСНИ РОЛАНДО

619

63. И коња се оба, бијесна и љута, Сударише, краљев ено мртав паде (Коштао је краља много злата жута); Рђаво је пао, јер краља је таде Притисла под собом тјелесина крута. И други је пао, ал на ноге стаде, Џиднувши се у вис ка' змија из круга, Чим осјети убод оштријех оструга. 64. Куцну л' веће краљу страшна ура смрти ? Хоће л' му бијели опустјети дворац ? Неће, јер докле се он са коњем прти, Својега ободе онај други борац, И одјури гхољем како јуре хрти, Задовољан што је пада тога творац. Унижење такво оном Азијати Пред лијепом цуром како л' ће пријати ? 65. Сакрипан је био иалик на тежака, Ког обори на тле муњевита струја, Те га обузеде несвјестица јака : К'о што с' овај диже кад прође олуја, Гледећ' мртва своја два вола парњака. И скршено борје, тако и наш муја, Постиђен што цура видје ону бруку, Уста, и у души одјекну му: куку ! 66. Јечаше колико груди игда могу, Макар да се није убио при паду. Црвен је од стида, љут на судбу строгу, Јер је мор'о гледат' Анђелику младу, Како му извлачи испод коња ногу, И помаже згурат' липсалу кураду. Да му није она (јер он дуго ћута) Повратила говор, он остаде мута.