Отаџбина

620

БИЈЕСНИ РОЛАНДО

67. Лед мртве тишине она овим проби : Витеже, на себе нек ти није криво ; Крив је коњ ; да су му чвршћи били згдоби, Не би пао но би скакутао живо (Види се да си му мало дав'о зоби), И ти оног борца сатр'о би у мливо, Који, утекавши, сам доказа собом, Да не смједе мејдан довршити с тобом. 68. Том шареном лажом и још другом многом Докле она њега како тако тјеши, Указа се вјесник са торбом и рогом ; На коњу у трку право к њима спјеши. Стигав мољаше их и кумљаше богом Да му кажу брзо, јербо је у преши, Видјеше л' у чудну борца одијелу, Који перјаницу ношаше бијелу. 69. Краљ, ком од љутине још дрхтаху краци. Црвен, к'о што нигда за ншвота свога, Рече: познати су мени такви знаци, Јер носилац њихов уби коња мога, А и мене, ето, у прашину баци, Но кажи ми име господара твога. Рече вјесник: за те стид је мене сама, Јер тај борац бјеше — једна красна дама. 70. Не носи кецељу веће мач о пасу, Храброшћу велика, а љепотом већа, Брадаманта то је, херојка на гласу, Што си жив остао ријетка је срећа. То рекав одјури на коњу у касу, Краљ, ћутећи као завезаиа врећа, Остаде скамењен, од стида се пуши, Црвени му лице, врат, па чак и уши.