Отаџбина

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

79

полетео би му на сусрет, али не може да се растави од свог мермерног идеала. Он се дакле задовољава тиме, да нареди слугама нека тако радосном гласнику одмах спреме к слатко купатило, краљевску вечеру и меку постел>у в , а он сам остаје код ногу лепе Галатије, као да је знао да ће она после неколико тренутака оживети. II други чин је тако исто без радње. Почиње се опет философским разговором Пигмалиона и Реноса о рђавштини рода људског. Улази Галатија. — Шта то опет прича Ренос ? — На то питање њен муж, као сваки зевзек-Ибрахим нема ништа паметније, да одговори него ово ; — Ренос прича како на целом свету, који је обишао, није нашао лепшег лица од твога, није видео хармошичнија уста од твојих, ни слађег корачања од твога. — Истина је — лаже галантни Ренос, јер о свима тим њеним сластима није било ни речи — А то много значи, јер ја сам видео и слушао чак и сирене. — Сирене ? Које су то опет ? Јуче си нам причао о тужним боговима мисирским , о мумијама и крокодилима, па си о њима тако лепо причао, као да говориш о ннмфама. А које беху то сирене ? — Љубавнице као волшебнице , немилосрдне као тигрице. — А.... Дакле оне беху? — Жене. — Онда су сигурно биле старе и ружне као фурије ? — Не, Галатијо. Оне беху младе и лепе, оне беху тако слаткогласе, да је свак полудео, који их је једном видео и чуо. —- Какве су то жене ? И ти си их видео и ти си их чуо ? — Да. Ја сам један од последњих смртних који су чули сиренске гласе. Али то је дугачка историја... — Причај , причај Рене — моли Галатија и седа поред њега.