Отаџбина

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

81

двором искупио се народ, који тражи не само свога краља него свога спаситеља. — Прекрасно — кличе Ренос и скаче на ноге мач ми је и онако скоро зарђао ! Пигмалион гунђа како ће то бити обична плашљивост народна, како су то јевтине сузе... и хита за свештеником, да се покаже своме народу. Ренос хоће за њим, али га Галатија ухвати за руку. — Рене... Ти остани ! — Шта ти је Галатијо ? Како си пребледела? Говори. Галагија обара очи, плаче, али ћути. — Да се ниси преплашила од Крићана ? — Не. — Да не оплакујеш тужну судбу и пропаст сирена? — Не. — Да те није тако силно узбудила прича о Орфеју? Галатија ћути. — За што ћутиш ? Галатија га гледа оним женским погледом пуним љубави, који помера даску свакоме мушкарцу. — Да те нијв растужила немилосрдна и грозна Мидија ? — Ах Рене !... — Богови ! Та ја сам је мојом лудом причом ожалостио ! Галатија грли Реноса, милује га по бради и сва бледа задрхталим уснама вели : Ах Рене ! За што на твојим уснама оста сва чаробна еласт песме ОрФејеве ? Завеса пада. Знао сам ја, да ће изаћи ћорава посла. Чим је Ренос почео да прича, мени је било као оном Вошњаку, кад у полицији извукоше мацка. Сетио сам се Огеловог пр^ичања, ради кога се Дездемона заљубила чак у гадног арапина и бојао сам се за —- Пигмалиона. ОТАЏВИВА КЊ. XXXII. св. 125. 6.