Отаџбина

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

Галатија : Која само тебе воли, Рене, која само тебе обожава, јуначе мој. Ренос : Каквога мене, Галатијо ! За који час а на овим вратима указа ће се лице и стас Пигмалионов. Можда ће бити брижан и туробан. Не љуби ме Галатијо. Ти си жена, ти си сопственост Пигмалионова. Иди, па седи како се пристоји, одмакни се од мене; он може свакога тренутка банути. Галатија: Ама казала сам ти, Рене, да се тога не плашиш. Ја сам му поручила, да нас тамо чека, да ћемо нас двоје доћи да тамо проведемо пролеће. Рене, светлости моја, чаробно пијанство моје! (ириђе му и милује га). Ренос : (одмиче се од ње). Остави ме жено Пигмалионова ! Галатија: Ах Рене, да ме одиста волиш као што кажеш, ти не би ништа марио, што сам најпре била његова. Пигмалион је далеко... Када би Ренос горео од љубави, ко би му могао сметати, да задовољи жудњу своју? Нико! Сам Ренос, само он може да одгурне Галатију. Ја сам краљица Кипра и ових дворова, а ти си краљев брат. Ко се сме усудити да овде завири? Ах, окреии ми се, на ћу пасти преда те као твоја робиња... Пигмалион је далеко .. (за.:рли обема рукама Реноса.). Дај ми уста твоја Рене, умрех од жеђи. Дај ми очи твоје, да их пољупцима затворим, јер ме оне сагореше. Пусти ме да загрлим колена твоја, да се придржим за њих не бих ли се спасла, јер осећам да ми ноге клецају, осећам, да земља испод њих бежи, да је нестаје. Погледај ме и веруј ми Рене. Твоје ће ме одбијање претворити не више у кип од мермера, већ у стуб соли и чађи. Ренос: У место што ми притискујеш груди, Галатијо, стегни ми главу, јер ми је у њој мозак побеснео као бесан пас, јер памет хоће да ме остави. Смилуј се, жено, зар не видиш да умирем, као да сам разапет на справи