Отаџбина

86

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

за мучење, — о, кога сам ја то у својој суманутости убио, те сада дршћем као прут '( (он плаче). Галатија: (тргнв се од њега као лавица). Где си, дакле, Мидијо, да ме научиш чинима, којима си опчинила Јазона, да ме научиш чаролијама, којима си аждаје припитомила, да ме напојиш зверством којим си брата рођенога убила! Ако ме волиш Рене... Е онда да видиш за какво је јунаштво способна жена једна. 0 таквоме јунаштву ти појма немаш и ако си аргонавта! ( вади из једне златне фијоке и,рн суд за <јље). Овај је суд пун суза једне Египћанке, која је, сакривена испод земље, сто година оплакивала смрт свог убијеног драгог. Погле! (она просие мало течности из суда на један ћилим, који се одмах уиали и сав изгори). Реци ми, да ли ме истински волиш, Рене. или ћу се сад цела опрати овом смртоносном течношћу. Ренос: ( отме јој суд изруку). Стани, Галатијо, стани само за тренутак. Чуј ме ! Ти велиш, ако те волим, треба да ми је доста, што је Пигмалион далеко. Ама, несретнице, Пигмалион је у крви мојој, у жилама мојим, у грудима мојим. Велиш да сам слаботиња ! 0, та је слабост једина врлина, која је још претекла од оног некадашњег племенитог јунака, који се звао Ренос. Пред тобом се разбио брод душе моје', на бурноме мору од њега плива још само та слабост, без које би Ренос био последњи човек на свету. Ти си Галатијо, законита својина Пигмалионова , и докле он обема рукама грли тело твоје, као што среброљубац грли своје кесе пуне злата, Ренос може постати убица , али лопов никада! Сваки пољубац уста твојих, Галатијо, то је по један новац из кесе Пигмалионове. Али, ах, ова моја сталност само хиљадостручи љубав моју, која од те уздржљивости постаје само силнија и дубља. Шта да радим ? • Да те не волим као тигрицу, која опчињава, ја бих те убио ; да не волим сладак живот, слатку наду, да ћу кад тад с тобом живети, ја бих бар убио самога себе па би свему био