Отаџбина

ЈЕДНА НОИ У АТИНАМА

крај ! Али овако, како ћу да живим и тебе да волим ? Ето, сада се на овим вратима може указати Пигмалион, могу ли да не задршћем ? А зар Ренос да се плаши и да се крије као дете какво, које је нешто скривило ? 0, реци жено , како да те волим а да се и даље зовем Ренос ? Галатија: (одлучно) Онда нека умре... Пигмалион. Ренос; Мој брат ! Галатија : Наш тиранин. Његов је живот наша смрт, љегов вечни мрак родиће нам светли данак живота нашега. Ренос: Тешко мени ! Помишљао сам на то убиство Галатијо, али ко ће ми позајмити довољно грешну руку за братоубиство ? Галатија : Љубав. Ми се волимо Рене; ако не, онда да умремо одмах, заједно. Али Ренос истински воли Галатију. За то нека мрзи њенога господара и тиранина. А онај смртни, који изазива мрзост и у грудима жене своје и у срцу брата свога, тај и треба да умре, јер за њега је већ умрло све, што је најслађе на овоме свету. Нека умре Пигмалион , неће бити никаква штета, он и онако нема више нигде никога ! Ренос : Врат ми је . . Галатија: Ко то каже ? Покажи ми те свете везе, које везују два братска срца. Вратинска је љубав само цветак родитељског провиђења, родитељске љубави. Очева клетва за свагда је раскинула сваку братинску везу између Реноса и Пигмалиона. ( ухвати му обе руке и иритиснв их ка своја. недра). Зар су братова недра Топлија од ових, Рене ? Да богме да јесу... Док је прогнани Ренос блудио по пустињама, ломио се по планинама, борио се са дивљим зверовима и бурама на мору, дотле се Пигмалион овде женио и приређивао краљевске гозбе. Докле је у далекој туђини, у тешкоме прогоиству и по сред варвара, очева клетва покривала чело Реносу, дотле се на Пигмалионовом челу блистала краљев-