Отаџбина

90

ЈЕДНА НОЋ. У АТПНАМА

човек није јурнуо страшније на свога крвног непријатеља, него што тај човек амо јурн и . Тек што је слуга то испричао, олуја стиже. То беше Ренос. Пигмалион хоће да га загрли али Ренос се повлачи п вели: — Богови нека нам данас буду милостиве судије. Пигмалион: За што си сам дошао и тако жалостан? Тако ти богова, како је Галатија ? Ренос : Она је врло добро, али је Ренос зло, да не може бити горе. Бадава сам чекао, Пигмалионе, да ти проговориш. Ти ћутиш. Сада морам ја отворити уста. Пигмалион: Говори мој Рене. Да нам се није каква несрећа десила ? Ренос : Јесте, али само мени. Слушај Пигмалионе. Ја сам зао дух нашега дома. Дететом свагда сам ја нешто био крив оцу нашему. Једнога дана скривих много и отац ме прокле. Отерао ме је не само из своје куће, него и из свога срца као побеснело псето. То проклество сејало ми је на свима путевима, којима -сам лутао у туђини, трње и зверове. Борио сам се и телом и душом и лутах по свету. Када је несрећни старац умро, Пигмалион је наследио очев благослов и кипарски престо. Од тога доба поносити Пигмалион живео је у богаству и раскоши, а незнани Рзнос потуцао се по туђини од немила до иедрага. Али данас се враћа проклети син, који је све те патње преживео , и тражи од свога брата онај део имања, који му је отац одрекао. Говори. Пигмалион: Зар је само то , брате мој ? Колико ми данас Ренос изгледа мањи од оиога, што га је отац проклео ! Зар само за то говориш толико горко ? Зар ми је тако црн образ да си помисло, да ј а могу теби учинити икакву неправду ? Немилостиви богови! За што сте створили срце човечје тако, да се не види шта је у њему и да често иајвећа љубав укочи језик тако као да он неће да говори. Рене, ја сам старнји од тебе, ја сам прворо-