Отаџбина

94

ЈЕДНА ИОЋ У АТИНАМА

мајке наше, да њега убијем, њега, који се није дотакао ни једне власи на глави твојој без нежности и без милоште ? 0 Пигмалионе, шта би било од мене, да сам те убио И ова је стена била најпре братоубица, па се онда скаменила и сад вековима плаче.... Али не, онда би овај поток био крвав ! Галатијо, за што си неверна ? Та тебе су богови створили да будеш само Пигмалионова жена. Како да изневериш творца твога ? И док си ме ти учила како да постанем зликовац, како да извршим злочинство, он ме је братским пољупцем целивао, он ми је поклонио круну своју.... Ах, заборави ме, буди радост и живот брата мога. Зевсе , ти ме води, моја се мисао врти, јер сам на ивици страшног амбиса !" Међу тим Галатија стоји на прозору своје собе кокетно обучена са распуштеном косом и преплашена гледа, који ће се од ова два брата указати. «Суђено је. Ако се појави Пигмалион, примите ме ви стене доле и ви таласи ! Бадава ће се боре моје хаљине раширити као крила, моје је срце теже од мога тела и оно ће прснути доле на стену, као да је од стакла. Ах, смилујте се, ви висока брда и планине, смилујте се жени, која је полудела од силне љубави , смилујте се, иа се спустите у земљу да могу на далеко видети, који се од браће враћа. Ако иде Ренос онда нека вас нестане свију, и брда и долина, и река и потока, само да ми Ренос лакше и брже дође Колена ми се одсекоше Несвест ме хвата, ја се гасим... О када бих могла да умрем! (ћути замишљена, па сз онда. тргнв). Мож'да је Ренос ударио другим путем и дошао, а ја и не знам ( иритрчи вра,тима иа ирислушкује). Тишина , страшна тишина као пред олују и гром. (враћа се ирозору) А, а, а ! Ренос иде ! Богови Ренос ! сиромах Пигмалион умро је. ( Дрхти. Пружа руку кроз ирозор , иоздравља њоме, а уста јој шаиућу кроз јецање :) Рене мој , Рене мој , свршено је! (изнемогла иада на канабе и илаче). Јадни Пигмалионе умро си!