Отаџбина

96

ЈЕДНА НОЋ У АТИНАМА

Ренос! Па онда ми даде свој мач да не каљам мој братском крвљу, и да га страшније и немилосрдније прободем, него што бих то могао мојим мачем. То беху његове последње речи. Галагија: Увек је био таква слаботиња. Ренос : (једв а уздржавајуНи се). Шта ? Галатија: Мож'да смо га забадава убили. Могли смо га задржати као слугу. .Јер као што се одрекао Кипра, тако би и уступио и жену, да му се то затражило. Генос : (удњљујући се у дубину иозорнице за се). Тигрови и тигрице ! И вас нађоше л,уди да зову зверовима. Галатија : Махни се сада, Рене мој, мрачних речи и старачке плашл.ивости. Зар ти мислиш , да је он мене одиста љубио ? Ренос : Да ли те је љубио ? Та његова је љубав била толико силиа, да те је од мермерне статује претворила у живу жену ! Али изгледа да кад што има и у камену више милосрђа ! Да ли те је волео ? Чуј ме Галатијо ! Колико би моме несрећном срцу било лакше, када бих видео, да си колико толико ожалошћена после овога злочинства, када бих Видео макар само две сузе покајнице на твојим очима ! Богови су ти одредили Пигмалиона да ти буде нераздвојни друг у животу. Његова је једина кривица, што је и мене и тебе волео безграничном нежношћу , што је у нас веровао. И зар код толике масе љубави, која кључа у твојим грудима, не можеш да нађеш ни самога сажаљења , које би ти рекло да си неблагодарна ? Галатија: (тргне се) Велики богови ! Да није, реци Рене, да није Пигмалион још у животу ? Генос: Тешко мени ! Ја плачем јер је одиста мртав. Галатија : ( загрли га) 0 драги Рене ! Зар те више потреса оно, што је за навек прошло , зар ти је милија успомена на онога мртваца , него жива Галатија, која поред тебе сва трепери од радости и страсти ? Погле тамо како свиће румена зора, како потапа поља својим