Ошишани јеж

ВАСПИТАВАЊЕ ДЕЦЕ

РАСТКО ЗАКИЋ

НА ЛЕЂИМД "ЈЕЖА-

Не треба јести гфед децом. Не треба им давати лош фример. Треба их навикавати од малена на будућност која их очекује. * Моју генерацију су кљукали. Јело се три пута дневно, главни оброци, |ош и две ужине између, Воће нвограничено, кад ти падне на памет, Као и мпеко, јогурт, сокови... А тек за славе, ћразнике, рођендане и друге гозбз! Изпазиле су на.м торте и крешитв на уши. Није био редак случај и да су нас тукли да једемо. И ево докле нас је то довело. Изгледа смо појел'и све што се могЛо поЈести.~Као да смо скакаваца. Дошло је зато време да морамо тући децу зато што траже да једу. Лако је било кад си банану јео, а на кори се клизао, тад си могао како хоћеш, Било је и оно: ко тебе каменом, ти њега хлебом, али ређе. Обично, он тебе хлебом, и ти њега исто

хлебом. Ок тебе јабуком, и ти њега јабуком. Tora више неће бити. Биће само* он тебе кагленом, и ти њега каменом. Нема хлеба. немз {аоука. А деца семораЈу нечим гађати. Деца су несташна. жизахна, хоће игру. Децу треба учити корисним вештинама од малена. Да жваћу свсј језик по цео дан. Да стишаеају глад сисањем палца. Не бдвикавати их од те дечф навике, као што се некад тражило, него их, пак, учити да сисају и остале прсте. ПалацГрецимо, као главЛб ieno. кажилрст као дезерт. Мали прст као чоколада између оброка. Хлеба и језика, рекао је велики песник Матија Бећковић. Ја кажем: само језика, нема хлеба. Тако ће сва деца постати још већи песници од Матије. Живеће од језика и за језик. Ништа им друго неће бити потребно.

ОВАЈ ИМА ГЛАВУ

Овај има главу! - говорило се од почетка. Први је тако говорио учитељ, показујући поносно на мене, а нису оклевали да ме истим речима похвале и моји, такође поносни родитељи, ни њихови пријатељи, ни моји школски другови. Касније је ово постао стални рефрен мог живота. Овај има главу! - било је и за мене веома обавезујуће мишљење, које сам морао оправдати својим прегорним радом, учењем, усавршавањем, доказивањем, Пратили су ме бриљантни успеси у школи, на студијама. Савладао сам и неколико страних језика, магистрирао сам, докторирао, у року и пре рока, предамном су се отварали широки путеви успеха које сам заслуживао. Ова] има главу! - говорило се и кад сам почео да обијам прагове тражећи посао. Не ретко, неко од надлежних би узео моје дипломе, сертификате, потврде и уверења, и показивао некоме у канцеларији моје сјајне оцене и најласкавија мишљења најкомпетентнијих ауторитета о мојој стручности, марљивости, несвакидашњим врлинама. Али, посла не беше нигде. Свуда попуњено, заузето. Не да не примају, него отпуштају. Не да поше плаћају, него уопште не плаћају. Не да бих им добро дошао, него једва чекају да одем. Хватао ме је благи ужас. Како преживети, како јести, како се одевати. Како основати породицу? Где становати? Како вратити дуг друштву које је толико уложило у мене. Онда се све променило преко ноћи. Схватио сам да морам показати самоиницијативу, да морам нешто и сам учинити за своју будућност. Овај има главу! - поново данас говоре за мене, уз бурне аплаузе. Притош показују како главом рушим зидове. Што ја порушим, помоћници одмах односе. Да шут не смета у следећој представи. Моја глава се коначно нашла на одговарајућем месту и у одговарајућем послу. Радим у циркусу који ће ускоро гостовати и у вашем граду.

И СЛОБОДНИМ ПАДОМ до СЛОБОДЕ

После ропства педесетолетног Радост права народом завлада, Кренули смо журпо у слободу: Отиочели од сдободног пада! 3ai ледани у циљ одабрани Пропадамо гордо са впсине, Без застоја летимо иизбрдо Јер падамо па тло отаџбпне! Брзина пас посп вртоглава Опи Јена жаром препорода, Док нас доле руку рашпрених Чека дуго жељсна слобода!