Ошишани јеж

3A БPAЊEHИ ГРАД

Господин Л, сувласник једних олдтајмер мокасина број 42 и нешто акција у домаћој фирми која се бави производњом и препродајом иностране робе непознатог порекла, прелистава извештај који је управо пристигао. Као земљопоседник и водеlпа фигура у земљи појединаца из које и најмања група грађана покушава да побегне главом без обзира, господин Л. је немоћно слегао раменима. ЊеГов покрет је пролратило бесомучно севање муња и блицева, громогласни аплаузи очевидаца, громови и пар детонација из оближњих кафића. -Браво, газда! - узвикнуо је слуга му посилни - Сада Вас ниједан суд историје не може осудити за нечињење. Ви сте с правом мером реаговали на извештај! -Немаш ти појма... - прогунђа господин Л и свог посилног кога је до скоро звао „сине", а који је њега до недавно звао „тата". И то само зато што су били отац и син. А потом су редефинисали односе у интересу боље комуникације са незнатним остатком света иза зидина „Забрањеног града", који, у својој заосталости, још увек осуђује сваки облик родоскрнављења. Све се то догодило непосредно након што је госпођа Л, супруга и мајка опрала руке и ноге од обојице, мада неки тврде да се није зауставила само на томе већ је недозвољеном дозом хипермангана испрала и уста, а богами било је и неуобичајеног заплакивања. Да све те гласине нису без основа, потврђују и изјаве Мисис Антачиабл које ни један стенограф није у стању да похвата, док се од њих црвени небо над поседом који све више постаје земљом нам „Далеко је Сунце". -Сунце ли јој њено! - неиздржа господин Л, очигледно згрожен

прочитаним, да случајни посматрачи из ДеБе-а ово схватише као званичну изјаву за штампу, и као такву је уз пратњу голоруких специјалаца проследише до највише инстанце. На потезу су били другови са више инстанце, који су знали да се од њих очекује уобичајена реакција: оштра и сурова; која је њихово другарство одржавала на нивоу безбедном од сваког облика госпоштине. Дакле, група са више инстанце, позната и под легалним називом „Лабрадор гонич", као и по томе што им ниједан лабрадор у Забрањеном граду још није утекао, а која је деловала из сенке околних кафана, трагом изјаве дана: „Сунце ли јој њено!“, донесе мудру одлуку да догађај обелодани у сутрашњем издању свих гласила. Недалеко од града, друштвено политичкогтренутка, времена и овостварности, свитало је свакодневно... јутра су мирисала на пупољке... цвркутале су птице... зујале пчеле... људи су орни одлазили на посао, за шта су чак добијали и надокнаду у новцу... али то је за свакодневницу овог града небитно, јер се дешавало у оно мало остатка света. Баш оном који нам завиди и који нас мрзи, А мрзе нас сви до једнога. А и тај један није нам наклоњен. И за њега једнога треба имати разумевања. Јер, није лако бити лидер остатка света. Света ситих и равнодушних људи. Људи без осећаја за изјаве лидера. Није лако живети у свету у којем се чак и лабрадори крећу слободно. У свету у коме, тога јутра, нису изашле дневне новине са великим насловом на првим странама,: “У забрањеном граду, сутра te време бити сунчано и топло!" Буква (име познато редакцији)

Карикатура

Миба МИЛОРАДОВИЋ

Карикатура

Љуба ЈАНКОВИЋ

7