Ошишани јеж

МОЈИ БОЖЈИ ЉУДИ СЕЛИМ ГАБЕЉ

Драган Лакићевић

Пре ђеда Радисава, Габеље у кућу - да станују - нико није примао. Шта је било њему Бог зна. Зна се где живе Габељи: у чергама, поред воде. Табор: оковчине, шарене прње, пуштена пашчад. Они загаде, закртоже, оставе за собом тадаке и глибутке. Ватра, галама. Бију се, псују, певају и играју. Једне године, уселише Габељи у стару кућу Радисављеву. Горе, на боју, чељад, тридесеторо. Доле коњ и магаре. Прво магаре које се с џаде крочило у Морачу. Џадом магаре може да прође, као све што пролази, а у Морачу да дође магаре - то досле није могло бити. Није могло да се замисли. Заграјаше Габељи, зачакташе мали и велики, снахе и синови. Затандараше деца и котлови. Посукали се по селу: неко носи воду, неко калајише, неко тражи

старе чивије, криве и зарђале - гради од њих нове и исправне. Ујутро сељани пребројавају ствари - јесу ли на месту секира, сапун, кајин, гот? Шта је преко ноћи нестало? Почели да заклапају куће... Попреко гледају Радисава. Неко и гунђа, устрану, да се не разуме шта приговара. Радисав их само погледне као да ће petsn: - Мало сте ви ушавни од Габеља! Али не каже. Најстарији Габељ Селим. Крупан чича, јак округле главе, није много црн. Озбиљан, i убаћио се, истурио бок, личи на Црногорца. Бркови жути прави Црногорац.

Карикатура:

Томислав КРАУПА

30