Ошишани јеж

Тако човек излази, препуштајући жену и децу њиховој судбини. Обична Зимбабвеанка нема слобОдног времена у распореду ствари. Уколико има, онда је то скривени програм пре него отворени. Или уколико станује у центру града, могла би у крајњем случају да замоли служавку дд одведе децу у парк у недељу после подне. Може да, се определи за сапунске драме холивудског типа којима обилују биоскопи у ужем делу града. Када Зимбабвеанац каже ”Хајд’мо на пиће”, он то и мисли. ”Хајд’мо на по једно”, једноставно значи почнимо са по једним и наставимо све док не можемо више да бројимо. Онда пијење постаје грубо и суровост се наставља. На крају ће Зимбабвеанац увек попити ”још једно за n.jff”, али са бројним путевима града ”једно за пут” може у ствари да буде поплава Зимбабвеански викенди, нарочито крај месе- ца, су дани смрти. Возач у другим колима је вероватно пијан у подне, мортус пијан у поноћ и безнадежно пијан у ситним сатима јутра. Пешак који хода по тротоару или по ивици пута није -трезан колико би могао да изгледа. Пођите на зимбабвеанску забаву и погледајте припремљену количину алкохола који чека. Онда, на крају забаве, погледајте пијана лица, почујте пијане увреде и вероватно ћете битп сведок туча пијанаца. ”Изашли смо из рата пре десет година, алџ се ми још увек понашамо тако милитаристички”, један мој пријатељ је једном прокоментарисао. Изашли смо из рата, да, али рат још није изашао из нас. Можда је то постала стална црта зимбабвеанске културне егзистенције. Не, ово није да се оцртају Зимбабвеанци као протуве које ковитлају пушком,л који натапају стопала у пићу пре него што отпочну каубојско препуцавање. Не. Ми конзумирамо огромне количине алкохола и онда играмо уз нашу популарну музику. Зимбабвеанци увек певају и играју. На концерту Томаса Мапфума гледалиште није изостављено. Они певају и играју заједно са својом звездом који са сваким албумом добија нови надимак. Целоноћна пунгве (музички концерт) јесте обележје зимбабвеанског распореда забављања на крају сваког месеца. Играње и пијење (које не доееже сасвим гаучо игре Латинске Америке) постаје све јаче и весељаци возе кући опијени музиком, игром и огромним количинама аклохола. Најзад, ту је увек недеља да се човек прибере. Све је сконцентрисано на пијење пива. После фудбалске утакмице, место где се’одлази јесте бар. После посла, то је бар. На забави, то су тешка опијања све док се људи не стропоштају. Забава без довољно алкохола је од самог почетка осуђена на пропаст. Пре него што се школа изгради, у било којој стамбеној области, бар је већ ту, видљив. Школе и клинике могу да дођу касније. И имена пивница све говоре - рамбанаји (иди и разведи се); мапитикоти (место многих жипона); манхеде (лежање на леђима, што сугерира сексуални чин); маковхороси (цугање за време паузе за ручак у

радном комбинезону); мушајамбереко (онај ко је дигао руке од подизања деце ради уживања у алкохолу и сексу). Пијење пива и жене: активности зимбабвеанских мушкараца у ■слободном времену. Од независности 1980. појавило се ново откриће за слободно време. Зимбабвеанци воле свој фудбал без обзира какав. Али су остарели играчи, они који .су одавно играли у школи, сувише стари или заузети за такмичарски фудбал. Они сада воде оно што се зове "клубови испичутура” чија је главна мисија да прекрше сва фудбалска правила. Најпре, ту је 30 играча уместо нормално 22. А као прва помоћ повређени су послужени криглама пива. Било који 'играчиспичутура који осети да га је .грло засврбело за ”пићем” једноставно изађе да у прашини пије. Уколико је, одсуство библиотеке у општини индикација неписмености, онда су скоро све зимбабвеанске општине неписмене. Сама реч ”библиотека” је повезана са школом; књиге су за ученике, док.се ови боре да положе своје испите, и уколико седиш у бару и читаш књигу, посетиоци he те убрзб подсетити да, ”Ово није учионица, ово је бар,” Писац Чарлс Мунгоши мој другар, има репутацију да заборавља књиге у бару. Али када следећег јутра оде натраг увек нађе књиге тамо где их је оставио. Читање књига је за већину Зимбабвеанаца активност тако усамљеничка као и њихово писање. Тако да они одабирају разговор. Наша земља је земља ожењених мушкараца, не удатих жена. По баровима се појављују само неудате жене, да испију свој део пића, тражећи мушкарце. Или неудате жене, које су ”изведене” од стране својих младића. Удате жене, не. Барови су груба мест.а где пристојна жена не треба никада да ,се усуди,тако теку размишљања. И чак и за време пригодних пикника, или испијања пива на обали реке уз пратњу музике из малог транзистора, обично се не могу видети супруге. Оне не постоје. То је домен пријатељица. Тако да жене седе код куће плетући, рибајући прљав под, мењајући пелене и углавном судсод куће доступне. Зимбабвеанци воле забаве тако да су мајке са средњим примањима измислиле своју сопствену врсту забаве, "кухињску забаву”. Обично се догађају суботом после подне да би се колективно пожелело ”збогом слббоди” младој жени која се усудила да уђе у брак. "Кухињска забава” је сада на уснама већине жена, на телефону, на улици. На диско. Диско је такође место ,за мушкарце и неудате жене које су или у тражењу ”улова” како се то зове, или су их њихови младићи извели. Удате жене су осуђене да остану код куће, досађујући се, али су резигниранеца то, "Мушкарци ће се вратити”, тетка, традиционални саветник, обично теши жену. И она сама је кроз то прошла. Није се развела јер је била способна да остане покорна, не протестујући. Овај тип слободног времена:”Да нас то све не уништи све док смо, у име -бара, маренгења (оборени алкохолом).

Ченџераи Хове

(Зимбабве)