О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

Оне.

зак на управу земље таквих политичара, који би Аустро-Угарској улевали више поверења. Одбијајући прекоре да су постали аустрофили, националци су се бранили тиме да они воде чисто српску политику, а ова моментано тражи приближење Аустро-Угарској, што, како су онп_ говорили, треба да изведу «нови људи». Чини ми се да су такви захтеви више потицали из жудње за влашћу него из разложна убеђења, да би Аустрија, у том случају, била лојалнија, према Србији и да би је пустила да сачува тековине Букурешког Уговора о миру.

Ове оно што смо проживели од Берлинског Конгреса до тог времена јасно је показивало да је програм аустро-угарске политике неодступан у намери да подјарми балканске народе, на првом месту Србију. Због тога АустроУгарска никад не остављаше Србију на миру. Још мање се то могло очекивати од ње онда када се Србија увећала, и тиме уједно постала и већа опасност за Аустро- Угарску. Баш то увећање Србије било је за Дунавску Монархију потстрек да пожури своје освајачке намере према Балкану. Никакви политичари, па ни националисти, не би Србију могли сачувати од напада, Аустрије, која само тражаше згодан моменат и изговор, па да и употребом војне снаге отпочне спроводити своју освајачку политику. Цело држање Аустрије за време балканских ратова, њено понашање на Лондонској Конференцији 1912—1913. год., као и њена жеља, за ревизијом Букурешког Уговора, а затим и намера да одмах, по закључењу тога уговора, нападне Србију — што је спречила Италија све то јасно је потврђивало да ни «нови људи» на управи Србије не би могли успети да, одврате Аусто-Угарску од њених завојевачких намера према нашој земљи.

ж